Zaštita dece žrtava trgovine ljudima

Trgovina ljudskim bićima je savremeni oblik nekadašnje širom sveta prisutne trgovine robljem. Tretira ljudska bića kao robu koja se može kupiti ili prodati, primorati na prinuđen rad, uglavnom u seskualnoj industriji, ali takođe, i u poljoprivrednom sektoru, registrovanim ili neregistrovanim radionicama, za minimalnu novčanu nadoknadu ili bez nje. Većina žrtava trgovine ljudima pripada ženskoj populaciji, ali su i muškarci ponekad žrtve trgovine ljudima. Na žalost, ne retko, mnoge žrtve su mlade, nekada čak i deca. Svi su očajni da se izbore za minimalnu zaradu, da bi im na kraju život bio uništen eksploatacijom i gramzivošću.

Trgovina ljudima danas predstavlja ozbiljan društveni problem. Na hiljade ljudi postanu žrtve trgovine ljudima. S obzirom da se radi o pojavi koja predstavlja opasnost za osnovna ljudska prava i slobode, tj. za osnovne tekovine savremenog društva, širom sveta preduzimaju se aktivnosti usmerene ka njenom suzbijanju. Radi se o fenomenu koji može biti nacionalan ili transnacionalan što podrazumeva donošenje odgovarajućih akata u nacionalnom zakonodavstvu i njihovo usklađivanje sa relevantnim međunarodnim dokumentima. Stručnjaci upozoravaju da trgovina ljudima, danas, predstavlja treći najveći nelegalni izvor zarade nakon trgovine oružjem i drogama.

Aktivnosti usmerene na borbu protiv trgovine ljudima, kao kriminalne delatnosti kojom se napada na osnovna ljudska prava, ljudsko dostojanstvo, i uopšte čovečanstvo, jedan su od mnogih frontova na kojima se međunarodna zajednica bori.¹

Trgovina decom predstavlja posebno grub oblik zloupotrebe i povrede prava deteta, dok bezbednost i dobrobit dece koja su izložena trgovini predstavljaju obaveze državnih organa, službi i organizacija civilnog društva. ²

Trgovina decom i bebama

Trgovina decom vezana je za dečiju prostituciju, ali i za njihovo bavljenje određenim vidovima kriminalne delatnosti koji donose značajnu nezakonitu zaradu. Pored raznih načina namamljivanja dece radi njihovog uključivanja u prostituciju i kriminalnu delatnost, prisutni su i slučajevi otmica dece, ali i njihove prodaje od strane roditelja ili druge rodbine naročito od strane onih porodica koje imaju više dece, a njihovi smeštajni i ekonomski uslovi onemogućavaju izdržavanje višečlane porodice. Činjenica je da se u nekim državama i sredinama rađa mnogo dece, dok je u nekimm drugim najčešće razvijenim zemljama, prisutna mala stopa nataliteta, a mnoge porodice, koje bi želele, nemaju decu. Sve te činjenice vešto je iskoristio organizovani kriminalitet i to za prasiranje svoje kriminalne delatnosti u vidu trgovine decom.

Međutim, pored trgovine radi prostitucije prisutni su i oblici trgovine decom radi njihovog bavljenja prosjačenjem, primoravanja da obavljaju određene poslove ili se usmeravaju u pravcu vršenja određenih krivičnih dela, najčešće onih kojima se obezbeđuje protivpravna imovinska korist. U tom kontekstu prisutna je i pojava trgovine Romima koji se krijumčare u druge zemlje, najčešće Italiju kao i otmica, i prodaja romske dece od strane organizovanih grupa.

Organizovanje, posredovanje ili neposredno učestvovanje u ilegalnoj prodaji beba bračnim parovima bez dece, takođe je delatnost organizovanog kriminaliteta koja mu obezbeđuje značajnu dobit. Ovu delatnost uglavnom karakterišu dva načina izvršenja:

• Prvi, kada su roditelji saglasni da svoju bebu prodaju uz odgovarajuću novčanu nadoknadu, naročito zbog većeg broja dece i nedostataka sredstava za život i,
• Drugi, mnogo teži i opasniji gde se bebe kradu, proglašavaju za umrle i potom se prodaju zainteresovanim licima.

Bračni parovi bez dece, najčešće iz Švedske, Nemačke, Grčke i SAD zainteresovani su da na ovaj način obezbede decu, a najbiži kanali se kreću iz pravca zemalja bivšeg SSSR, Bugarske, Grčke, Rumunije, Turske i Albanije. Takođe prisutna je i pojava da žene koje se nalaze pred porođajem odlaze u inostranstvo da bi se tamo porodile i prodale novorođenče, a podaci pokazuju da je takvih slučajeva bilo i kod nas. U čitavoj ovoj delatnosti posreduju kriminalne organizacije organizovanog kriminaliteta koji organizuju trgovinu uz saglasnost roditelja, ili samo majke i plaćaju ugovorenu cenu, da bi daljom prodajom zainteresovanim licima ostvarili značajan profit.

Poslednjih godina je prema reakcijama i zahtevima roditelja obelodanjeno da je bilo slučajeva proglašenja beba za umrle, što se saopštavalo roditeljima od lica iz ustanove gde se majka porodila, a bebe bi potom bile uz odgovarajuću naknadu ustupljene nekoj drugoj porodici, odnosno postoje osnovi sumnje da se u takvim slučajevima radilo o trgovini bebama.³

Slučajevi koji se odnose na usvojenje dece

Socijalno opasan segment krijumčarenja ljudi predstavlja krijumčarenje dece sa ciljem seksualnog i radnog iskorišćavanja, ali takođe je česta pojava krijumčarenje dece radi usvojenja. Ovaj način krijumčarenja izmiče kontroli državnih organa jer je u biti skrivanje pravog odredišta usvojenog deteta. Trgovina decom je postala sve češća upravo zbog krijumčarenja dece radi nezakonitog usvojenja u zemlje gde je natalitet naglo počeo da opada. Statistički podaci vezani za pol učesnika u ilegalnom usvojenju pokazuju začuđujuću dominaciju ženskog pola, što ističe nedostatak materinskog nagona, bez obzira na to da li se prodaje sopstveno dete ili se posreduje u prodaji u funkciji drgavnog službenika, advokata, doktora, socijalnog radnika itd. Podaci pokazuju povećanje učešća Roma u ovim delima, posebno imajući u vidu broj Roma u odnosu na celokupnu populaciju. Uzrok ovakvim pojavama treba tražiti u specifičnoj kulturi ove etničke grupe i njihovom pogledu na život; to su mnogočlane porodice u kojima očevi ne vide sebe kao zaštitnike svoje dece.

Prevencija

Programi za prevenciju trgovine decom treba da postanu sastavni deo nastojanja društva za poboljšalje položaja dece u pravcu jačanja faktora zaštite u okruženju deteta. Neophodno je da se razviju mere i aktivnosti koje se usmeravaju na: stavove, običaje i praksu odgoja dece; unapređenje obrazovanja, znanja, životnih veština i učešće dece u društvu, i jačanje kapaciteta službi i profesionalaca i drugih društvenih aktera koji pružaju usluge deci i zajednici.

Preventivno delovanje uključuje i mere za senzibilizaciju i edukaciju javnosti u pogledu prava dece, rizicima kojima su deca izložena u zajednici i različitim oblicima zloupotrebe. Ako je vođenje preventivnih aktivnosti pozitivno, one će ojačati položaj dece u društvu i podsticaće javnost na saradnju sa organima i službama, a u cilju zaštite i pružanju pomoći deci. Potrebno je i pozabaviti se razvojem programa za prevenciju trgovine decom. Ovi programi trebaju da budu usmereni ka obrazovanju, sticanju životnih veština, i ka informisanju dece o postojećim rizicima. Posebno je važno da ovi programi budu usmereni i na poboljšanje opšteg društvenog položaja Roma, jer je trgovina romskom decom jako česta pojava.

Deca i mlade osobe koje se suočavaju sa razvojnim, bezbednosnim i drugim rizicima, uključujući i decu kod koje postoje rizici od trgovine, mogu da budu adekvatno prepoznata, osnažena i podržana ukoliko na svim nivoima društva postoji funkcionalna mreža zaštite.⁴

Organizovanje mreže

Veoma je važno formiranje mobilnih timova koji bi obezbedili saradnju socijalnih, zdravstvenih i obrazovnih službi, organizacija civilnog društva i pravosuđa i policije, što bi predstavljalo fleksibilan model koji se visoko prilagođava lokalnim prilikama. Iskustva Službe za koordinaciju pomoći žrtvama trgovine ljudima u ovom pogledu su veoma značajna zbog dobre umreženosti, fleksibilnog reagovanja i aranžiranje pristupa postojećoj mreži usluga. Međusobno informisanje i saradnja na lokalnom nivou su osnova organizovanja efikasnog sistema zaštite i pomoći.⁵

Medjunarodni osnov

U februaru 1997.godine je Savet Evrope usvojio Zajedničku akciju za borbu protiv trgovine ljudima i seksualne eksploatacije dece, u okviru koje su se zemlje članice saglasile da preispitaju svoje krivične zakone kako bi obezbedile da se određena ponašanja (- kao što je trgovina decom, seksualna eksploatacija dece, uključujući njihovo navođenje ili prisiljavanje na nezakonite seksualne aktivnosti, prostituciju ili pornografiju-) tretiraju kao kriminalne readnje sa ciljem da se podstakne sudska saradnja. U mere koje bi trebalo da budu usvojene na nacionalnom nivou, Zajednička akcija uključuje utvrđivanje zajedničkih standarda koji se tiču krivičnog zakona, krivičnog postupka u vezi sa krivičnim delima koja počinjena izvan teritorije određene zemlje, program zaštite svedoka i pružanja i obezbeđivanja pomoći žrtvama. Savet je mišljenja da se saradnja među državama može postići kako pomoću obezbeđivanja zajedničke sudske pomoći u slučajevima krivičnih dela, tako i razmenom informacija. ⁶

Jedan od najznačajnijih međunarodnih dokumenata koji reguliše ovu oblast je Konvencija Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima. Pored ove Konvencije posebno, značajno mesto ima Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudima, naročito ženama i decom, koji dopunjava Konvenciju Ujedinjenih Nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala ( Palermo protokol ). Predlozi Komisije odnose se na delovanje, na međunarodnom nivou, u okviru Protokola koji je sastavni deo Konvencije Ujedinjenih Nacija o transnacionalnom organizovanom kriminalu, na prevenciju, suzbijanje i sankcionisanje trgovine ljudimaa, posebno ženama i decom, kao i nacrt Konvencije o kriminalnim delatnostima u okviru cyberspace-a Saveta Evrope.

Treba spomenuti Preporuku No. R (2000) 11 o borbi protiv trgovine ljudima, Prepokuku No. R (91) 11 o seksualnoj eksploataciji, pornografiji prostituciji i trgovini decom i mladima, Preporuku 1099 (1996) o seksualnoj eksploataciji dece i drugim vidovima eksploatacije dece.

U okviru regulativa Organizacije Ujedinjenih Nacija jako je bitno spomenuti i Izborni potokol Konvencije Ujedinjenih Nacija o pravima deteta u vezi sa prodajom dece, dečjom prostitucijom i dečjom pornografijom. Takođe treba pomenuti napore Međunarodne organizacije rada koja je usvojila instrumente neophodne za borbu protiv ekonomske eksploatacije dece, ropstva i slične prakse, protiv aktivnosti koje mogu imati ozbiljne posledice po zdravlje deteta, njegovu sigurnost i moralno ponašanje. Od ovih instrumenata bitno je pomenuti Konvenciju No.182 o sprečavanju i zabrani najštetnijih oblika rada dece (1999).

Svi ovi dokumenti stavljaju u prvi plan niz opštih mera koje obuhvataju prevenciju i otkrivanje krivičnih dela, pružanje pomoći žrtvama, krivične zakone i krivične postupke, prikupljanje i razmenu informacija, edukacione i informativne sisteme. U ovim predlozima sadržan je i niz koherentnih mera za zaštitu žrtava, za međunarodnu saradnju i prioritete u istraživanju. ⁷

Domaći pravni okvir zaštite dece

Odredba koja reguliše krivično delo trgovine ljudima unete je u naše zakonodavstvo Zakonom o izmenema i dopunama krivičnog zakona Srbije 2003.godine. Trgovina ljudima je, prema sistematizaciji zakonodavca, svrstana u grupu krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.

Republika Srbija spada u red zemalja koje su ratifikovale međunarodne ugovore i u kojoj se ratifikovani ugovori neposredno primenjuju, a po svojoj pravnoj snazi zakoni o potvrđivanju međunarodnih ugovora nalaze se odmah posle Ustava. U cilju ostvarivanja prava deteta neophodno je obezbediti punu primenu ratifikovanih međunarodnih ugovora, pre svega kroz usaglašavanje postojećih zakonskih tekstova i potvrđenih ugovora i donošenje novih zakona.

U prvoj deceniji 21. veka Republika Srbija je preduzela značajne korake u smislu usaglašavanja svog zakonodavstva porodičnopravnog i krivičnopravnog okvira sa relevantnim međunarodnim i evropskim standardima u cilju uspostavljanja delotvorne zaštite dece – žrtava.

Imajući u vidu da izgradnja efikasnog modela krivičnopravne zaštite podrazumeva, pre svega, precizno utvrđivanje obaveza svakog učesnika u procesu pravne zaštite maloletnih lica žrtava, prihvaćena su, i u Srbiji, neka nova rešenja sadržana u Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Takođe, važno je napomenuti da je u junu 2009.godine donešen posebni Protokol o postupanju pravosudnih organa u zaštiti maloletnih lica od zlostavljanja i zanemarivanja. ⁸

Zkonom o maloletnicima je propisano da u istrazi krivičnih dela na štetu maloletnih lica moraju da učestvuju specijalizovani službenici organa unutrašnjih poslova koji su stekli posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica. Specijalizacija je predviđena i za javnog tužioca, istražnog sudiju, predsednika veća, punomoćnika oštećenog. Pored zahteva za specijalizaciju, hitnošću postupka, zakon sadrži i odredbe o zabrani suočavanja maloletnog oštećenog sa okrivljenim u za to zakonom predviđenim uslovima. Zakon o maloletnicima sadrži i odredbe o zaštiti maloletnog lica koji se u postupku saslušava kao svedok-oštećeni, od štetnih posledica krivičnog prava, odnosno sekundarne viktimizacije deteta žrtve. Saslušanje maloletnog lica se obavlja uz prisustvo psihologa, pedagoga ili drugog stručnog organa.

ZAKLJUČAK

U savremenom svetu politika prema deci sagledava se kao strateško pitanje društvenog razvoja, a njeno kreiranje i implementacija podrazumeva udruživanje svih društvenih aktera – centralne i lokalne vlasti , zakonodavne vlasti, kao i organizacija civilnog društva i privatnog sektora. Saglasno tome, savremeni sistem zaštite dece mora biti zasnovan na multidisciplinarnom i intersektorskom pristupu, uz uvažavanje potrebe kontinuirane edukacije svih koji sudeluju u sistemu.

Trgovina ljudima predstavlja jednu od formi visoko profitabilnog organizovanog kriminala. Iako se trafiking najčešće povezuje sa trgovinom ljudima u svrhe komercijalne seksualne eksploatacije, načini ekspoatacije dece uključuju i razne oblike teškog prinudnog rada, prosjačenja, kućnog rada, sitnog kriiminala, nezakonitog usvojenja, pornografije, braka, za svrhe vojnih operacija, prodaja organa i druge ilegalne rizične poslove za zdravlje i život deteta.

Dete žrtva trgovine ima pravo na dvostruke mere zaštite, kao dete i kao žrtva eksploatacije, jer dete poseduje posebne psihološke, fizičke karakteristike i posebna prava koja su mu zagarantovana. Trgovina decom se posmatra kao najteži oblik kršenja dečijih ljudskih prava, pri čemu su deca žrtve trgovine, lišena prava na život i razvoj, prava da budu zaštićena od eksploatacije i od seksualnog iskorišćavanja, prava na slobodu bez nasilja i diskriminacije, prava da žive sa svojom porodicom, kao i pravo na kvalitetno obrazovanje.

Trgovina decom predstavlja najgori oblik eksploatacije dece i kršenja prava deteta, te stoga ključne osobe i institucije moraju shvatiti da je njegova blagovremena i adekvatna akcija prema deci žrtvama i potencijalnim žrtvama trgovine nužna.

Autor: Nina Kostić

LITERATURA

• Prof. dr Zoran Stojanović; Doc dr Dragana Kolarić, „Krivičnopravna reagovanje na teške oblike kriminaliteta“ , Beograd 2010.god.
• „ Krijumčarenje ljudi – krijumčarenje žena i dece“, Centar za unapređenje pravnih studija, Beograd 2002.god.
• Dr Mićo Bošković; Dr Vesna Vučković; Dejan Bošković, „ Osnovi kriminalistike“, Bar 2008.god.
• Lada Protić, „Pravna zaštita žena i dece“, Beograd 2002.god.
• Dr Zosa De Sas Kropiwnicki, „Djeca govore – rizik i opasnost na trafiking u jugoistočnoj Evropi“, Crna Gora 2007.god.
• Vesna Nikolić; Sanja Ćopić; Nevena Petrušić; Ivana Stevanović, „ Prava žrtava i EU – izazovi pružanja pomoći žrtvama“, Beograd 2011.god.
• Dr Nevenka Žegarac, „Zaštita dece od trgovine ljudima“ : „Temida“, 3/2005

1 Prof.dr Zoran Stojanović;Doc dr Dragana Kolarić, “ Krivičnopravno reagovanje na teške oblike kriminaliteta”, Beograd 2010.god., str.113

2 Dr Nevenka Žegarac, „Zaštita dece od trgovine ljudima“ : „Temida“, 3/2005, str.3

3 Dr Mićo Bošković; Dr Vesna Vučković; Dejan Bošković, „Osnovi kriminalistike“, Bar 2008, str.225

4 Dr Nevenka Žegarac, „Zaštita dece od trgovine ljudima“ : „Temida“, 3/2005, str.5

5 Dr Nevenka Žegarac, „Zaštita dece od trgovine ljudima“ : „Temida“, 3/2005, str.6

6 Centar za unapređenje pravnih studija, „Krijumčarenje žena i dece“, Beograd 2002, str.16-17

7 Prof.dr Zoran Stojanović;Doc dr Dragana Kolarić, „krivičnopravno reagovanje na teške oblike kriminaliteta“, Beograd 2010.god, str.114-118

8 Nevena Petrušić; Ivana Stevanović; „Pravna zaštita dece u Srbiji i međunarodni standardi“, Beograd 2011., str.87-100