U EU je značajno viši procenat radnika angažovanih na taj način, jer je reč o zemljama u kojima su plate veće. pa zaposleni mogu da rade onoliko koliko im je dovoljno za pristojan život.

U Srbiji je poraslo angažovanje radnika na nepuno radno vreme, ali je sa deset odsto učešća kod nas ono i dalje manje zastupljeno nego u zemljama Evropske unije gde gotovo petina od svih zaposlenih radi na takav način. To, kako je nedavno istakla Darija Kisić Tepavčević, ministarka za rad i zapošljavanje, samo znači da i u našoj zemlji treba očekivati porast ovakvog načina radnog angažovanja, pa se i na vreme treba  pripremati za izazove kroz izmene, pre svega, krovnog Zakona o radu.

Profesor Mario Reljanović, naučni saradnik sa Instituta za uporedno pravo, podseća da je u Evropskoj uniji nepuno radno vreme popularnije nego što se misli, posebno u skandinavskim zemljama, a kad je reč o takvom radnom angažovanju tradicionalno su u vrhu Holandija, Belgija, Švajcarska, Nemačka…

– Podaci Eurostata pokazuju da u Holadiji čak polovina zaposlenih radi na taj način, u Belgiji 34 odsto, Nemačkoj oko 30 odsto, a u Švajcarskoj  još više – 38 procenata. U Evropi ima više radnika sa nepunim radnim vremenom nego u Srbiji, jer u tim zemljama od zarade sa nepunim vremenom rada može da se živi. Dakle, zemlje u kojima je viši lični dohodak imaju visok procenat zaposleni na taj način, jer ljudi biraju da rade onoliko koliko im je dovoljno za normalan i pristojan život – ističe prof. Reljanović.

Istovremeno, dodaje on, takav angažman odgovara i državi, jer se time postiže puna zaposlenost, dok je samom poslodavcu svejedno, jer plaća određenih fond radnih časova, bez obzira na to da li je na takav način uposlio više ili jednog radnika.

– Ovdašnje ankete pokazuju da oko 38 odsto ljudi radi sa nepunim radnim vremenom, a kao najčešći razlog navodi se nemogućnost pronalaska posla sa punim vremenom. Trećina ispitanika ne iznosi razlog zašto tako radi – otkriva prof. Reljanović.

Ipak, da bi se dostigao prosek u EU, u Srbiji bi trebalo da se usaglase porodični i profesionalni život.

– Kod nas postoji mogućnost da se radi sa nepunim radnom vremenom, samo pod određenim uslovima zbog, na primer, bolesti deteta, ili pak ako poslodavac to dozvoli. Ako ne dozvoli, onda nije moguće da se recimo roditelji etapno uključuju u svoj posao posle porodiljskog odsustva. To etapno uključivanje u posao je ono što je odavno preporučeno i trebalo bi mu naći mesto u zakonodavstvu, kao i obavezno porodiljsko odsustvo za oca deteta – objašnjava naučni saradnik, dodajući da u Srbiji nema drugih zakonskih prepreka da bi se radnik angažovao na nepuno radno vreme.

Razlozi zbog kojih je u Evropskoj uniji veći procenat angažovanih na nepuno radno vreme su ekonomske prirode, a ljudi često tako rade i kad ne mogu da nađu posao, kada su bolesni ili ne mogu da usklade porodične obaveze sa poslom.

Bojan Urdarević, profesor radnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, podseća da svi oni koji rade na takav način u Srbiji imaju ista prava kao i ostali radnici.

– Ipak, kvalitet tih prava im jeste umanjen. Drugim rečima, zarada im je manja, jer se isplaćuje prema broju radnih sati. Zapravo, sva prava iz radnog odnosa smanjuju se srazmerno vremenu provedenom na radu – navodi prof. Urdarević, podsećajući da se poslodavcima ipak sve više isplati da ponude takve angažmane i zbog novih okolnosti.

– Takvi poslovi do sada su bili karakteristični za školstvo i zdravstvo, a kod privatnih poslodavca to baš i nije bila praksa. Trebalo bi videti da li je sada zbog korone porastao procenat angažovanja radnika sa nepunim radnim vremenom i na kojim konkretno poslovima – napominje Urdarević.

Šta bi to u zakonu trebalo promeniti da bi ljudi koji rade na takav način ubuduće dobili još bolju zaštitu?

„Ništa”, uveren je ovaj profesor, „jer naš Zakon o radu već sadrži odredbu o nepunom radnom vremenu koja je u skladu sa međunarodnim standardima”.

Izvor: Politika