Saveti čuvenog devedesetogodišnjeg knjigovođe

0
48
Saveti čuvenog devedesetogodišnjeg knjigovođe
Foto: PressLider

Čuveni knjigovođa, još od sredine pedesetih godina prošlog veka vodi poslovne knjige, ponešto uradi i sada u penziji, u kojoj je više od tri decenije.

Devedesetu godinu napunio je danas Simo Žilović sa Zlatibora i ne pada mu na pamet da zbog poznih godina ostavi profesiju koja mu je život obeležila. Čuveni je knjigovođa, još od sredine pedesetih prošlog veka vodi poslovne knjige ovdašnjim firmama. Ponešto od toga uradi i sada u penziji, u kojoj je više od tri decenije.

Simo se bavi i literaturom: piše knjige, uglavnom zavičajne, podseća na prošlost zlatiborskih sela i familija. Tu mu karijera nije duga kao u računovodstvu. Prva knjiga izašla mu je kad je imao 75 godina, do sada ih je šest objavio.

– Ako čovek želi da živi dugo mora da bude aktivan i umno i fizički – kazuje za naš list devedesetogodišnjak, koji povremeno šeta po nekoliko kilometara od svoje kuće u centru Zlatibora do naselja Gaj i nazad. A rad u vođenju i pisanju knjiga za njega je navika, vežbanje uma i opuštanje.

Simo je rođen u zlatiborskom selu Golovu i tu je završio osnovnu školu. Bila mu je želja da tada upiše gimnaziju, ali ratne godine i kućne obaveze nisu to dozvolile. Zato je gledao da se sam obrazuje, pročitao je svaku knjigu koje se dohvatio. Maštao o životu kakvog u to vreme na selu nije bilo.

Mlad je išao na radne akcije, da bi 1948. u Užicu završio trgovački kurs i zaposlio se u Sreski magazin „Palisad” u Čajetini kao mlađi trgovački pomoćnik. Kasnije u preduzeću „Jelje” postaje jedini službenik, a potom personalni referent u Trgovinskom preduzeću „Palisad”. Po dolasku sa odsluženja vojnog roka u tim firmama je knjigovođa..

Od 1954. radi kao samostalni knjigovođa bilansista. Rukovodilac je računovodstva u rudniku „Zlatibor”, pa u čajetinskoj zadruzi, „Zlatiborskim suvatima”, užičkom UP „Sloga”, PIK-u „Zlatibor”… Uz radni odnos posao je obavljao i honorarno u drugim firmama, bio član komisija, sudski veštak. Stigao je da vanredno završi osmoletku u Čajetini, a 1980. i srednju ekonomsku školu u Beogradu (na nagovor supruge), kao najbolji u generaciji. Te godine Simo prelazi u poslovnu jedinicu Jugobanke na Zlatiboru, gde radi do kraja 1989. kada odlazi u penziju.

– Nekada se u knjigovodstvu sve radilo ručno, pa je trebalo biti skoncentrisan i poznavati propise. Jedina pomoć u hrpi papira bila je električna mašina na kojoj smo računali. Po desetoro nas u službi, a radilo se sve: obračun plata, fakturisanje, kalkulacije, knjiženje i ostalo. Završni račun se morao predati na vreme, jer su kazne bile velike. Za kompjuter sam prvi put seo 1994. U početku nisam verovao toj mašini, ali ubrzo sam shvatio da je s njom neuporedivo lakše – poredi stari knjigovođa nekadašnji i savremeni rad.

Po odlasku u penziju ne prekida poslove: otvara prvu privatnu turističku agenciju na Zlatiboru i sam u njoj vodi knjige, što će istovremeno obavljati za još desetak firmi. Mnoge završne račune u karijeri je uradio i predao. Kako godine odmiču smanjuje te aktivnosti, ali i danas vodi knjige jednoj ugostiteljskoj radnji sa Zlatibora i agenciji svog mlađeg sina Boriše koji se bavi reklamnim uslugama.

– Oca redovno plaćam, obezbedio sam mu stan u njegovoj kući i 30 slobodnih dana mesečno – šali se Boriša, dodajući da nema šale sa Simom kad je posao u pitanju: nepotpisan ulazni ili izlazni račun ne sme da mu preda.

Vodio je stari knjigovođa sve do ove godine i knjige za firmu starijeg sina Milivoja koji obavlja ugostiteljsku delatnost. S tim što je Milivoje rešio da, po izradi ovog završnog računa, poštedi ostarelog oca i oslobodi ga tih obaveza. – On misli da mi je to teret i napor, a meni je veći napor kad nemam šta da radim – tumači to Simo, koji uz dva sina ima i ćerku, šest unuka i sedam praunuka.

Ne menja on navike pa i sada, kao u detinjstvu, rado čita. Ne odustaje ni od pisanja. Objavio je publikacije o školi u Golovu, o zlatiborskim familijama Žilović i Čolović, o mnogočlanoj porodici svoje babe „Kolo devet sestara”, hronike sela Rudine i Golovo.

Pričaju o ovom čoveku i anegdotu. Kad je stupio u penziju, posle četiri decenije rada Kosta Božanić iz Jablanice poželeo mu je (onako erski) da iz penzije muči državu najmanje koliko je ona njega. Kostine reči, pokazalo se, nisu otišle „u vetar”. Minula je od tada 31 godina, a Simo još prima penziju i tako „muči” državu.

– Ne planiram uskoro da Bogu predam završni račun – kaže vitalni knjigovođa.

Naslov: Redakcija

Izvor: Politika