Obavezni vojni rok nije toliko veliki trošak za državu, ali mišljenja ekonomista su podeljena da li nam je potreban i kakvu korist imamo.

Za državu ne bi trebalo da bude problem da hrani vojnike i plaća im naknade za vreme odsluženja vojnog roka, jer preraspodelom u budžetu za to uvek mogu da se pronađu pare, složni su ekonomisti. Ali su njihova mišljenja podeljena da li nam takav trošak treba i kakvu ekonomsku korist ima svaki grad u kome postoji kasarna.

Trošak od oko 70 miliona evra za izdržavanje 10.000 vojnika nije mnogo veliki, jer trošimo milijarde evra za razne stvari, kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta. On smatra da uvođenje obaveznog vojnog roka može Srbiji da donese ekonomsku, ali i društvenu korist.

Kao neko ko je služio redovno vojni rok u Somboru, kaže da su meštani dobro živeli od izdavanja stanova rodbini koja je dolazila u posetu vojnicima, lokalni restorani i prodavnice, koje su snabdevale kasarnu, takođe su imali koristi.

Naša nekadašnja vojska nije bila neko ko je samo trošio novac, kaže Savić. Pre trideset ili četrdeset godina nije bilo nijedne velike akcije koju vojska nije podržavala u smislu spašavanja ljudi, izgradnje mostova (jer su imali jaku građevinsku operativu), a mnogi pasivni delovi Srbije su imali kakav takav izlaz u svet zahvaljujući vojsci.

‒ Vojska je zaista bila škola života. Iz nje izlaze malo drugačiji i vaspitaniji ljudi nego što u vojsku dođu, sa mnogo više znanja i socijalne uključenosti u kolektiv ‒ naglašava Savić.

Kao profesor je uočio da studenti koji su dolazili na fakultet posle odsluženog vojnog roka, kada su kucali na bilo koja vrata, činovnika ili profesora, sačekali bi najpre da im se kaže slobodno, pa potom ulazili u prostoriju. Osim vaspitanja, mnogi su sticali korisna znanja, naglašava profesor Ekonomskog fakulteta. Prema njegovim rečima, mladi ljudi koji su dolazili iz pasivnih krajeva su naučili dosta praktičnih poslova. Mnogi su u vojsci položili vozački ispit, pa su kasnije relativno lako nalazili posao. Studenti medicine su odlazili u vojne garnizone, dežurali sa iskusnim vojnim lekarima, učili i sticali iskustvo.

‒ To je ipak bio uređen sistem koji je imao određene mane, ali je bio najuređeniji sistem koji smo imali ‒ kaže Savić i dodaje da ima mnogo razloga zbog kojih treba razmišljati o ponovnom uvođenju vojnog roka, ne ulazeći u one bezbedonosne.

Prema njegovim rečima, u gradovima u kojima bi oživele kasarne bila bi podstaknuta potrošnja, jer kasarne troše dosta za ishranu, održavanje. Šivenje posteljine i vojnih uniformi bi doneo posao tekstilnoj industriji. Sa tim što će povratak mladih ljudi u kasarne nametnuti i trošak obnove tih zgrada jer su mnoge devastirane, a neke su čak promenile namenu.

Ljubomir Madžar, profesor Ekonomskog fakulteta u penziji, sa tim se ne slaže. On smatra da bi Srbija trebalo da ukine vojsku, a da one koji su se zatekli u vojsci na human način penzioniše i isprati.

‒ Međunarodni odnosi su takvi da o u sukobima u kojima bi vojska imala šta da radi, ne odlučujemo mi nego velike sile. Tako da mislim da je finansiranje vojske bacanje para, a posebno je štetno i besmisleno naoružavati vojsku, što se dešava tokom poslednje tri ili četiri godine. Čini mi se kupujemo opremu za vojsku i policiju više nego što bi moralo. Policija je potrebna i bez nje nijedna zemlja ne može opstati. Srbija sa vojskom nema šta da radi na međunarodnoj pozornici ‒ uverava Madžar.

Ipak za ovu godinu država je za vojsku opredelila 36 milijardi dinara, što je tri puta više nego za policiju. Fiskalni savet je kroz svoje analize više puta ukazivao da trošimo mnogo para na naoružavanje, a to nam je, smatra, bespotrebno. Srbija za kapitalne rashode u vojsci i policiji izdvaja 0,7 odsto BDP-a, zemlje centralne i istočne Evrope 0,3 odsto BDP-a.

Uopšte ga ne impresionira, kako kaže, to što bi došlo do povećanja prometa zato što bi oživele kasarne, vojnicima u posetu došli rodbina i prijatelji koji bi u tim gradovima plaćali prenoćište i hranu.

‒ To nisu aktivnosti koje stvaraju dohodak. To su aktivnosti koje troše dohodak. Naš problem nikada nije bio sa nedovoljnom potrošnjom i tražnjom, nego smo se uvek suočavali sa problemom nedovoljne proizvodnje, ograničenih kapaciteta i male efikasnosti u tim proizvodnim sistemima. Tako da mislim da je ideja o uvođenju vojnog roka loša ‒ kaže Madžar.

On skreće pažnju da u vlasti postoje neki sektori koji su za to zainteresovani i koji u tome vide mogućnost svoje promocije, ali to što je dobro za njih nije dobro za društvo.

‒ U pitanju su pojedinačni interesi koji ne bi trebalo da budu zadovoljeni, jer je društvena šteta od takvog jednog zadovoljavanja veća od koristi koju taj pojedinačni činilac ostvari kroz te i slične akcije ‒ ističe profesor Ekonomskog fakulteta u penziji.

Srbija je sa svih strana okružena državama članicama NATO-a (osim BiH) i sa susedima nemamo sporenja.

‒ Aktivaranje tog oružja i njegova upotreba bi podrazumevala spor sa NATO-om, jer jedno od pravila NATO-a jeste da sukob bilo koje članice sa bilo kim znači i sukob sa samim NATO-om. Ne bi trebalo da ratujemo sa NATO-om. Već smo to iskusili i uverili se da je to jedna neugodna stvar ‒ zaključuje Madžar.

Goran Nikolić, viši naučni saradnik Instituta za evropske studije, smatra da se od uvođenja obaveznog vojnog roka ne može očekivati ekonomska korist jer tu nema nikakve novostvorene vrednosti osim povećane bezbednosti zemlje, što je šira implikacija od ekonomske.

‒ Uvođenje vojnog roka je stvar političke odluke i to je pre svega političko i društveno pitanje. Ekonomske koristi su samo te koje se odnose na jačanje poverenja u državu, zato što pod vojskom može snažnije da odvraća potencijalne neprijatelje ‒ kaže Nikolić.

Prema Nikolićevoj oceni, izdvajanje i od čak 100 miliona evra za smeštaj, hranu, grejanje i prevoz 10.000 vojnika godišnje, nije veliki izdatak za državu. To je 0,2 odsto BDP-a, mada su naši ostali izdaci za odbranu dosta visoki. On navodi da evropske zemlje za odbranu u proseku izdvajaju oko 1,5 odsto BDP-a.

Izvor: Politika