Treba biti pažljiv i ne davati pomoć linearno, već selektivno. – U slučaju najavljenog paketa treba, osim turizmu, pomoći i sajamskoj privredi jer i u ovom sektoru ne rade, a sad su izostavljeni.
Na početku godine sve zemlje se presabiraju šta će dalje u borbi sa posledicama virusa. Tako je Dženet Jelen, kandidatkinja za ministra finansija SAD novoizabranog predsednika Džozefa Bajdena, a ranije je bila šefica Federalnih rezervi, pozvala poslanike u Kongresu da dejstvuju s obimnim korona paketom podrške, ističući da ekonomske koristi od toga daleko nadmašuju rizike od povećanja tereta duga.
„Bez daljih akcija rizikujemo dužu, bolniju recesiju i dugotrajnije ekonomske ožiljke. Ni novoizabrani predsednik ni ja ne predlažemo ovaj paket olakšica ignorišući pitanje tereta državnog duga. Ali trenutno, s kamatnim stopama na istorijski najnižim nivoima, najpametnije što možemo da učinimo jeste da dejstvujemo obimno”, naglasila je.
Ona je rekla da, iako je iznos duga prema bruto domaćem proizvodu (BDP) porastao, nije povećan teret kamata za servisiranje duga koje Ministarstvo finansija plaća, zahvaljujući nižim kamatnim stopama. Dodala je da će to pomno pratiti dok ekonomija bude u procesu oporavka.
Da li male zemlje poput naše mogu da primene američki recept izdašne nove pomoći privredi imajući u vidu da se ipak radi o najbogatijoj državi sveta čiji je javni dug decenijama veći od njihovog BDP-a, a ne brinu se preterano zbog toga. Da li je bolje i u našem slučaju sprečiti posledice nego kasnije „lečiti” privredu možda s pogubnijim posledicama i skupljom cenom?
Goran Radosavljević, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kaže da se prošle godine pokazalo da sve zemlje u svetu nemaju boljeg recepta za borbu protiv posledica korone osim bacanja para iz aviona. To ne znači da je to pravo rešenje, već da niko nije našao pametnije rešenje. Nijedna ekonomija nije baš rekla „to je recept za ovu krizu”. Olakšavajuća okolnost je da je cena novca na istorijski niskom nivou tako da državama nije bitno da li su dale svoja sredstva ili su se zadužile, mada su se mahom zaduživale.
„Srbija je prošle godine napravila minus u državnoj kasi od devet odsto BDP-a i mora da vodi računa da sredstva koja daje kao pomoć privredi koristi na maksimalno dobar način. Po meni je mnogo veći problem kako se ta sredstva troše, produktivno ili ne, i koji je efekat svega toga. Na primer, prošle godine je rast prometa u maloprodaji iznosio pet odsto, a država je izdašno pomogla i taj sektor. Zašto je država i njima davala minimalac za radnike, odložila kredite, sve mere su mogli da koriste, a to je bio trošak za državu. Drugi delovi privrede, kao ugostitelji, zabeležili su veliki pad u poslovanju i njima je pomoć potrebna. Trenutno je bitno kome dajete pare. Da li ih dati svima kojima su potrebne ili samo onima koji mogu da prežive? Ako će neka kompanija posle krize da propadne, jer se tržište promenilo, zašto joj dati pare, da li samo zarad trenutnog čuvanja radnih mesta. Tačno je da su neke bogate zemlje poput Nemačke, Velike Britanije i SAD delile pare šakom i kapom, ali to su bogate zemlje i one to sebi mogu da dozvole”, kaže Radosavljević.
Srbija je po zvaničnim podacima potrošila šest milijardi evra da bi sprečila da BDP padne za oko milijardu evra, kaže on. Rano je da se izračunaju efekti i to ćemo moći tek za godinu, dve. U prvom talasu krize i zatvaranja pomoć svima je verovatno bila jedina moguća. Nije bilo ni vremena ni znanja da se drugačije reaguje. Sada kada bi minimalac dali svima to bi značilo nerazumevanje toga ko kreira radna mesta. Ako država preduzetniku sa petoro zaposlenih daje pare za minimalce radnicima, a njemu ništa, on će firmu da zatvori bez obzira na to. Mere u ovoj godini moraju da budu targetirane, prošlo je i dovoljno vremena da može da se vidi kome treba pomoći i na koji im način, smatra on.
Kod nas se stalno meri i koliko je povećan javni dug zbog zaduživanja, a Radosavljević kaže da su svi kad je izbila kriza zauzeli stav da je prioritet spasavanje privrede, a sad je već prošlo godinu dana od izbijanja krize i treba naći pravu meru: „Hajde da ne potrošimo još dve ili tri milijarde evra, već da to optimizujemo”.
– Kada se govori o američkom javnom dugu treba imati u vidu da SAD uvek svoje troškove prenose na zemlje trećeg sveta. Dok god je dolar rezervna valuta u svetu bilo kakav poremećaj na monetarnom tržištu SAD se prebacuje spolja povećanjem i spuštanjem kamatnih stopa. Mi smo suprotan slučaj, mi smo među tim zemljama na koje se prebacuje trošak, jer su naši dugovi u dolarima, evrima i kada se poremeti odnos dolara prema drugim valutama naš javni dug raste. Zato mi moramo da razvijamo domaće tržište duga, u sopstvenoj valuti, jer je bolje zadužiti se tri odsto na dinarsku nego jedan odsto na evro obveznicu. To su nijanse koje će nas sačekati jednog dana kada budemo počeli da vraćamo dugove – kaže Radosavljević.
Ivan Nikolić sa Ekonomskog instituta kaže da Srbija ima i rezerve i fiskalni prostor da se još zaduži a da ne ugrozi srednjoročne izglede stabilnosti, ali da ipak ne možemo da se ponašamo kao Amerika.
„Uzimajući u obzir okolnosti i štetu koja može nastati logično je dati pomoć. Treba biti pažljiv i ne davati linearno, već selektivno. U slučaju najavljenog paketa pomoći treba se nadovezati na poslednje mere iz prethodne godine za turizam, ugostiteljstvo i s njima povezane delatnosti. Ovoga puta i sajamska privreda bi trebalo da dobije pomoć, jer i oni ne rade, a bili su izostavljeni”, kaže Nikolić.
Dodaje da je dinamika oporavka neizvesna i teško je stajati iza procena. Zato treba biti odmeren u davanju pomoć, bolje je biti štedljiv, kaže on.
Izvor: Politika
